Kako ste odlučili da se zaposlite u inostranstvu?
Ta moja velika odluka se ne razlikuje od većine ostalih velikih odluka u bilo kojoj sferi, baš po tome što je bila rezultat spleta okolnosti. Kao porodica smo razgovarali o takvoj avanturi kao opciji i mnogo faktora (doktorske studije sam privodila kraju, polazak ćerkice u školu se bližio, suprug je imao još par godina volonterske specijalizacije pred sobom) je učinilo da baš te 2015. godine apliciram za poziciju naučnika u razvoju u Boehringer Ingelheim-u u Nemačkoj i pokušam da zadovoljim svoju znatiželju i vidim kako izgleda istraživanje izvan akademske zajednice.
Kako je izgledao posao regrutacije?
Otvorenu poziciju sam slučajno videla na LinkedIn-u i aplicirala. Tada, a mislim da je i sada tako, aplikacija za raspisanu poziciju se vršila online popunjavanjem upitnika. Potpuno relaksirano sam popunila upitnik. Toliko relaksirano da ga nisam nigde ni sačuvala, pa kada sam dobila poziv za razgovor nakon par meseci, bio je izazov setiti se šta sam tačno napisala u prijavi. Sam proces regrutacije uključivao je pripremu kratke naučne prezentacije i krug intervjua sa različitim kolegama. Svi razgovori su bili u, za mene neočekivano, kolegijalnoj atmosferi i doveli do kristalizacije moje želje da budem deo tog tima i te prijatne radne sredine. Nakon nedelju dana ili dve od razgovora kontaktirali su me sa konkretnom ponudom i onda smo ušli u proces administracije, ugovora, vize i svega ostalog što prethodi preseljenju i novom početku.
Kako je tekla Vaša karijera pre i posle odlaska u inostranstvo?
Nako završenog farmaceutskog fakulteta 2008. godine odmah sam upisala doktorske studije iz farmakokinetike i klinicke farmacije, i iste godine počela da radim, prvo kao saradnik, a kasnije i kao asistent na Katedri za farmakokinetiku i kliničku farmaciju, Farmaceutskog fakulteta u Beogradu. Svo moje radno iskustvo pre odlaska u inostranstvo vezano je za Katedru za farmakokinetiku i klinicku farmaciju. Bilo je to vrlo lepih osam godina kojih se rado sećam. Sa kolegama sa Katedre i Prof. Miljković sam i danas u redovnom kontaktu i uvek se radujem susretu sa njima.
Karijeru u inostranstvu sam počela kao Principal Scientist Non-clinical Pharmacometrics u Boehringer Ingelheim-u i do sada nisam menjala poziciju u samoj organizaciji, samo sam vremenom dobijala nove dužnosti i dodatne odgovornosti. Trenutno se bavim modelovanjem pretkliničkih farmakokinetičkih i farmkodinamičkih podataka i odgovorni sam predstavnik za pretkliničko istrazivanje metabolizma i farmakokinetike u par projektnih timova. Rad na projektima uključuje saradnju sa kolegama iz različitih oblasti. ali i intenzivne interakcije sa regulatornim telima kroz različite faze razvoja. Nakon što sam shvatila da je sasvim normalno da se bar jednom nedeljno susretneš sa pitanjem ili problemom o kome ne znaš bas mnogo, i te situacije shvatila kao izazov a ne kao izvor stresa, deo posla koji podrazumeva rad na projektima postao je moj omiljeni deo.
Koje ste sve prednosti prepoznali u Vašem radu u inostranstvu?
Raditi kao naučnik u farmaceutskoj industriji, u orginatorskoj kući bila je moja želja koju dugo ni sama sebi nisam priznavala, svesna da je za njeno ostvarenje neophodno napuštanje Srbije. Kada su se životne kockice složile tako da me put povede u inostranstvo, osnovna prednost bilo je i jeste ostvarenje te moje želje. Ono što jako cenim u svom poslu trenutno jeste svakodnevno učenje za opšte prihvaćen princip da je grešiti normalno, da su greške tu da svi iz njih zajedno učimo. Taj kulturni obrazac značajno rasterećuje i otvara vrata kreativnosti i slobodi mišljenja. Ono što me najviše emotivno ispunjava jesu trenuci kada uspešno savladamo prepreke na putu razvoja neke nove supstance i kada npr. stignu prvi pozitivni rezultati o efikasnosti i bezbednosti u pacijenata.
Koji su izazovi koji ste morali da savladate na razvojnom putu?
Najveći izazov je bilo savladati nemački jezik. Pre preseljenja nikada nisam učila nemački i počela sam od nule. Kompanija mi je finansirala časove nemačkog, a ja sam se vrlo motivisano trudila da pobedim svoju netalentovanost za učenje stranih jezika i savladam taj nimalo lak jezik. Sa ponosom mogu reći da danas radim, čitam, pišem, prezentujem, diskutujem na nemačkom.
Koliko je trajalo i kako je izgledalo Vaše prilagođavanje novim uslovima života i rada?
Moje prilagođavanje je bilo zapravo shvatanje da sam donela brdo predrasuda o Nemačkoj i Nemcima i da, kada su moje predrasude pale kao kula od karata, nije tu ostalo mnogo toga čemu se trebalo prilagoditi. Najveći izazov bio je nemački jezik. Nakon što je barijera jezika bila savladana, sve je bilo lakše. A koliko dugo mi je trebalo da naučim jezik teško je reći, učim ga i danas, i danas svakoga dana naučim neku novu frazu. Znam sigurno da sam svoju prvu, kratku prezentaciju na nemačkom održala nakon šest meseci. Beskrajno sam zahvalna svojim kolegama koju su mi bili ogromna podrška u savladavanju jezika. Zaista su imali beskrajno strpljenje i davali mi vetar u leđa. Što se tiče načina života u Nemačkoj, meni vrlo odgovara. Ja sam neko ko voli pravila, jasna prava i obaveze.
Koji su Vaši utisci o kulturi življenja i specifičnostima života u inostranstvu izvan profesije?
Za Nemce bih rekla da su ljubazni, srdačni, u početku sa distancom, a kada vas jednom prihvate zaista su pravi prijatelji. Naravno da postoje razlike u kulturi, u karakteru, i ja se trudim da ono što mi se dopada prihvatim, da naučim da tolerišem ono što mi se manje dopada i da te karakteristike ispravim kod svoje dece koja naravno prihvataju stvari lakše i brže i sa poroznijim filterom.
Kako ispunjavate slobodno vreme?
U našoj porodici hobiji su na visokom mestu prioriteta i, mimo njih i redovnih obaveza, ne ostaje previše vremena. To malo slobodnog vremena provodimo sa prijateljima, na kulturnim dešavanjima ili na točkovima, jer je i putovanje nešto u čemu i mi i deca uživamo.
Sa iskustvima koje imate šta biste preporučili kolegama koji planiraju da nastave svoju karijeru u inostranstvu?
Uvek verujte u sebe i svoje znanje. Na osnovu iskustva tvrdim da znanje koje mi ponesemo sa Farmaceutskog fakulteta u Beogradu ne zaostaje za znanjem koje kolege stiču na različitim svetskim univerzitetima. Mislim da je bitno da budete ono što jeste, posebno na intervjuima za posao. Originalnost je nešto što se ceni. A i ako se nekom ne dopadnete takvi kakvi jeste, pa onda je baš super sto nećete biti deo tog tima. Ne stidite se da kažete i pokažete koliko znate i možete, skromnost nije uvek vrlina. Budite spremni da se prilagodite okolini, ali ne gubite sebe, svoj identitet. Fokusirajte se na lepo i dobro, loše ce proći.
