“Budite promena koju želite da vidite u svojoj struci, ako ne pokušamo da nešto uradimo, malo je verovatno da će se promena desiti sama od sebe” poručuje Kristina Kovačević mladim kolegama na početku karijere.
Kako ste odlučili da studirate farmaciju?
Farmaciju sam upisala po nagovoru moje babe sa mamine strane i moga oca. Baba Milica je uvek govorila da završim škole za apotekarku, pa da budem gospođa. Ona je moje sadašnje koleginice uvek doživljavala kao lepo sređene dame koje imaju cenjeno zanimanje, pa je valjda zbog toga i mene kao njeno prvo unuče videla u tome. Uistinu još od osnovne škole ja sam naginjala zdravstvenoj struci, a razlog tome je bio dečiji san.
Kao trogodišnjoj devojčici meni je dijagnostifikovana epilepsija. Bolest koja i danas zvuči rogobatno, tih teških devedestih godina bila je veliki teret oko vrata mojim roditeljima. Od bolnice, do bolnice, od lekara do tradicionalne kineske medicine, nema šta moji roditelji nisu pokušali. Par dana posle jednog napada koji je uzrokovao kratki prestanak disanja i doveo do toga da jedna mala mršava devojčica na očigled svojih roditelja potpuno pomodri, nakon izlaska iz bolnice, odlučila sam u tišini svoje dečije sobe da ću kada porastem izmisliti lek koji će zaustaviti ovu strašnu bolest.
Uprkos mojoj odlučnosti zbog dijagnoze koju sam tada imala mogla sam da pohađam samo školu u svom gradu, a tada u Kikindi nije bilo medicinskih smerova. Na očev nagovor upisujem društveni smer gimnazije ”Dušan Vasiljev”, kako bi što bolje naučila strane jezike, što i dan danas smatram dobrom odlukom. Kroz ovaj deo svog školovanja stekla sam znanje stranih jezika, učvrstila svoju ljubav prema čitanju i polako počela da uživam u pisanju tekstova. Onda je to bila proza, a danas su to stručni tekstovi, ali ljubav i žar prilikom njihovog stvaranja su i dalje isti.
Tokom gimnazijalskih dana kao i kod dobrog dela devojčica i kod mene se stvorilo interesovanje prema pravilnoj ishrani i raznim dijetama. Kako mi je na moje veliko oduševljenje nakon prve godine srednje škole ukinuta terapija za epilepsiju, ja sam bila slobodna. Slobodna da odem od roditelja na dalje školovanje. Isprva sam krenula da spremam prijemni za višu školu u Zemunu za smer nutricionista-dijetetičar, ali po nagovoru tate koji je smatrao da ja imam kapacitet za nešto više krajem januara počinjem da se spremam za prijemni za farmaciju u Novom Sadu.
Kako se razvijala Vaša karijera farmaceuta?
Svoje prvo radno iskustvo stekla sam kao farmaceut u javnoj apoteci 2013. godine, a iste godine počinjem da kreiram Faramaceutski blog Generacija Rp/. Stranica koju danas prati oko šest hiljada kolega iz zemlje i regiona na facebook-u i oko dve hiljade na instagramu, kreirana je maltene slučajno. U želji da se i dalje usavršavam te davne 2013. godine upisala sam kurs na državnom Farmacutskom koledžu u Ohaju. Tokom tog kursa imala sam prilike da sarađujem sa kolegama iz celog sveta i tako u razgovoru sa jednom koleginicom požalila sam joj se na stanje u našem zdravstvu, na to kako pacijenti često olako shvataju svoju terapiju, kako se savetuju preko foruma i komšinica. Ona me je tada pitala zašto ja ne uzmem stvar u svoje ruke i promenim nešto. Zašto svoje znanje ne podelim sa drugima i kroz edukaciju ne dođem do promene koju želim da vidim. Za ovu priču je jako bitno naglasiti da u to vreme na ovim prostorima nije postojalo tako puno stranica na kojima ste mogli da pročitate kvalitetne tekstove i dobijete validne informacije kada je primena lekova i suplemenata u pitanju. Iz tih razloga sam maltene išla na svaku edukaciju koja mi je bila dostupna i sve zapisavala u svoj plavi, kožni rokovnik. Prve godine svoga rada sam od svakog ko je hteo da mi da, sakupljala upustva za lek, i vrlo pedantno ih pohranjivala u jednom starom registratoru. Srećom danas je tu aplikacija Baza lekova, pa ovaj moj crveni registrator danas ima samo sentimentalnu vrednost.
Iako sam romantik koji više voli mirise knjiga i da drži olovku u ruci umesto da kucka po tastaturi uz svetlo laptopa, morala sam da idem u korak sa vremenom. Smatrajući da znanje vredi samo onoliko koliko se puta podeli, počela sam da pišem tekstove na stranici koju sam nazvala Farmaceutski blog Generacija Rp/, ne sluteći da će moji tekstovi mesečno dopreti do 30 000 ljudi.
Tokom te prve godine rada u struci jarko sam želela da uz sve obaveze oko rada u apoteci i na stranici dodam i posao nastavnika u školi. Svako veče bi prolazila pored zgrade Srednje stručne škole ”Miloš Crnjanski” i zastala uz pomisao da ću i ja ovde raditi. Želja mi se vrlo brzo ispunila i već naredne godine ja počinjem da predajem u njoj stručne predmete farmaceutskim tehničarima i laborantima.
Pored rada u apoteci, školi i pisanja bloga, 2018. godine na spisak svojih zanimanja dodala sam ono u čemu za sada najviše uživam, a to je kreiranje stručnih tekstova za digitalnu platformu – MyPharmaSpace. Saradnja sa kompanijom Salveo je nastala potpuno spontano. Te godine Farmaceutska komora Srbije je raspisala literarni konkurs povodom obeležavanja Svetskog dana farmaceuta, na kome je moj rad odabran u tri najbolja i čime sam dobila besplatnu kotizaciju za VII Kongres farmaceuta Srbije.
Na jednoj od pauza između predavanja prišla mi je koleginica iz Salvea i rekla da oni prate moj rad kroz stručne tekstove na stranici Farmaceutski blog Generacija Rp/ i da imaju predlog za zajedničku saradnju. Na sastanku u kompaniji Salveo saznala sam da će oni uskoro lansirati jednu zaista sjajnu aplikaciju namenjenju kolegama i malo je reći da sam bila oduševljena što su baš mene odabrali da budem deo te divne priče. Ubrzo posle našeg sastanka dobila sam poziv da prisustvujem događaju PharmaGoingDigital u Muzeju nauke i tehnike gde je predstavljena ta aplikacija namenjena farmaceutima i farmaceutskim tehničarima. Kako svaka akcija ima posledičnu reakciju tako je i moje tadašnje prisustvo tom događaju imalo itekako značajne posledice na moj dalji karijerni put. Te večeri sam se sasvim slučajno upoznala sa direktoricom Farmaceutske komore Srbije. Njeno prvo pitanje upućeno meni bilo je koju specijalizaciju imam. Pomalo nesigurno rekla sam da nemam, na šta je ona odlučno rekla da mi za dalji razvoj ipak treba specijalizacija.
Na predlog kolega kontaktirala sam profesoricu Branislavu Miljković u želji da upišem specijalizaciju iz farmaceutske zdravstvene zaštite. Priznaću, na početku sam mislila da će mi ova specijalizacija više dati samo neke smernice oko toga kako pronaći relevantne izvore i naravno zvanje specijaliste, ali sada vidim koliko sam bila u zabludi. Mentori na ovoj specijalizaciji prof. dr sc. Branisalva Miljković i prof. dr sc. Sandra Vezmar Kovačević, su mi dali elan i veru da i kada mi je najteže ne odustajem od svog načina rada.
Zaista rad u apoteci ima svojih izazova, jer se dosta toga vrti oko profita, ali sada vidim da ipak još neko misli da ne mora sve da bude tako. Kroz ovu specijalizaciju sam stekla mnogo opširnije i primenljivije znanje od onog stečenog na osnovnim studijama farmacije, što je u svakodnevnom radu itekako značajno.
Iako sam se u početku dvoumila da li da upišem ovu specijalizaciju sada shvatam da sam učinila odličan potez za svoj dalji lični razvoj. Kao potvrda za to bio mi je i poziv koji sam dobila samo par meseci nakon završene specijalizacije, da svake srede budem stalni gost emisije ”Sa farmaceutom” na lokalnoj radio stanici. Sada kao specijalista farmacije imam priliku da kroz ovu emisiju pričam o važnim temama koje se tiču pravilne upotrebe lekova i suplemenata i da se glas struke bolje čuje.
Na šta ste posebno ponosni u Vašem radu?
Najviše sam ponosna na to što za sada nisam morala da pravim kompromis između poslovnog i privatnog života. Što za sada uspevam da budem dobra supruga i majka troje dece i da budem u potpunosti poslovno ostvarena žena. Mislim da je kruna tog mog umeća upravo ta specijalizacija koju sam upisala samo 3 dana pred rođenja mog starijeg sina i onda 6 nedelja nakon Ranđelovog rođenja nahranivši ga na parkingu Farmaceutskog fakulteta otišla sam da polažem svoj prvi ispit. Kako su rasli Čarna i Ranđel tako su se nizali i položeni ispiti, da bi završni rad odbranila mesec dana pred rođenje mog drugog sina Gavrila. Zaista sam ponosna na to šta mi žene sve možemo kada su tu volja i upornost.
Šta biste poručili mladim kolegama na početku karijere?
Poručila bih im da budu promena koju žele da vide u svojoj struci. Mislim da je najgluplje odustati i utopiti se u trenutno stanje, pod izgovorom da je neko drugi kriv za to gde smo sada. Ako ne pokušamo da nešto uradimo, malo je verovatno da će se promena desiti sama od sebe. Zato treba uvek imati na umu da vera, ljubav i trud mogu pomeriti čak i stene.
Da sa sadašnjim iskustvom treba da započnete karijeru danas, šta biste promenili?
Mislim da bih sve opet isto samo sa možda malo manje nerviranja oko nekih stvari koje sada shvatam da su bile nebitne. Čini mi se da se kod mene sve izdešavalo u pravom momentu i srećna sam što imam privilegiju da zaista radim ono što volim i da nikada ne osećam da idem na posao.
Da li imate neke skrivene talente i hobije u kojima uživate u slobodno vreme?
Dok nisam imala moja tri zvrka moj hobi su bile knjige i sobne biljke, a danas, sa njima, knjige su zamenili plastelin, tempere i ostale bojice. Biljke se još ne daju, mada se moj mlađi sin uporno bori sa njima. Što se tiče talenata to je definitivno multitasking. Ni sama nisam znala koliko ruku može ženi da izraste kada ima punu kuću dece.
