“Kada bih sada počinjala karijeru, najpre bih završila specijalizaciju na Farmaceutskom fakultetu u Beogradu, onda bih se bavila istraživanjem naše uloge u zdravstvenom sistemu i državi. Mislim da smo brzo odustajale kad naiđemo na problem, da smo se povlačile smo zato što smo bile “žene”, a da smo imale argumente u rukama koje nismo hrabro iznosile – od terapije pacijenata do uloge u organima upravljanja” – poručuje Valentina Milijić-Petrović, posle 35 godina iskustva, svim farmaceutima, kako onima koji su na početku radnog veka, tako i kolegama koji su na vrhuncu karijere.
Kako ste odlučili da studirate farmaciju?
Moja priča oko izbora fakulteta je slična pričama mnogih mojih koleginica, u “to, naše doba” osamdesetih godina prošlog veka. Pristojno, vredno i ambiciozno dete, poslušno i vođeno uzorom “starijeg” je bila moja stvarnost. Uz to, imala sam nesreću i sreću da su farmaceuti bili i moj pokojni otac i moj sadašnji očuh, tako da je moj motiv za upis farmacije bio “nastavak porodične tradicije”. Zahvaljujući ugledu mog očuha, mnogo je nas u familiji završilo farmaceutski fakultet i nalazi se na odgovornim mestima. Samo u užoj familiji nas ima petoro magistara farmacije.
Moram da kažem da sam i ja bila nekome uzor i da je farmacija u mojoj familiji vrlo cenjena i poštovana struka. Porodični ručkovi su vrlo često bile “ jake stručne debate”.
Nisam sigurna da je “porodična tradicija” u tom periodu bila prednost, jer je “multikompetentnost porodice” davala veće i bolje rezultate u prethodnih 30 godina kada je u pitanju finanasijski status porodice. Znanje i veštine su se brzo menjale, tako da se svako stečeno iskustvo prevazilazilo po principu “20 godina za 5 godina”.
Kako se razvijala Vaša karijera farmaceuta?
Prvi profesionalni koraci su bili u apoteci “Aleksandar Jeličić” u naselju Braće Jerković u Beogradu. I danas su mi u najdivnijem sećanju ostale koleginica Branka Stankov, moj mentor na pripravničkom stažu i moja vredna, predana poslu i stroga upravnica Ljiljana Topalović.
Hijerarhija, međuljudski odnosi i odnos prema poslu i pacijentu je utkan u moj profesionalni razvoj još od tada.
“U ime ljubavi” sam se vratila u svoj grad i narednih 20 godina radila u državnoj i privatnoj apoteci. Bila sam zaposlena, rukovodilac i na kraju vlasnik svoje apoteke. Brzo i intenzivno sam učila veštine rukovođenja ljudima, kapitalom, znanjem i na kraju bankrotirala. Reklo bi se da nisam ništa naučila. Međutim….
Naučila sam da je za opstanak privrednog društva-apoteke potrebno mnogo više nego samog farmaceutskog znanja. Potrebno je više samopouzdanja, samouverenosti, više odlučnosti da istrajete uprkos finansijskim i svim drugim teškoćama koje nosi život.
Bila sam majka, učestvovala u počecima privatnog apotekarstva, upoznala i radila sa divnim ljudima u privatnom poslu.Učila sam mnogo, učila brzo na svojim greškama, jer nije bilo škole o vođenju apoteka.
Kasnije sam se zaposlila u velikoj multinacionalnoj kompaniji i zahvaljujući pametnim kolegama s kojim sam radila upoznala “tajne zdravstvenog sistema Srbije” i shvatila mesto farmaceuta u tom konglomeratu želja, potreba i interesa učesnika. Bila sam deo tzv. “farmaceutske mafije”, a da sam svoj posao radila najsavesnije i najkorektnije što sam znala..
Zbog svega toga, sam sada član “Inicijative za farmaciju”, neformalne grupe kolega koji su se sastali ogorčeni javnim komentarima o apotekarima u epidemiji Corona virusa u Srbiji. Svi smo bili jedinstveni i kroz više desetina sastanaka preko ZOOM – platforme razmenili svoje emocije, a kasnije i ideje, predloge, inicijative. Savez farmaceutskih udruženja Srbije (SFUS) je bila i ostala naša nacionalna strukovna organizacija, jedina formalna grupa koju smo želeli. Hoćemo jače, svrsishodnije i otvorenije udruženje. Hoćemo SFUS u kome smo svi mi sa svojim vrednostima i talentima. Hoćemo da napravimo mesto za mlade i talentovane kolege koji će razviti svoje talente i predložiti nove inicijative. Hoćemo razvoj personalizovane farmaceutske usluge sa imenom i prezimenom magistra farmacije.
Na šta ste posebno ponosni u Vašem radu?
U svom radu posebno sam ponosna na to da sam imala slobodu odlučivanja gde, šta i kako ću raditi.
Sa 35 godina iskustva ponosna sam na sve što sam radila. Sama sam odlučivala šta ću, gde ću i kako ću raditi. Bila apotekar, rukovodilac više apoteka, radila i vodila malu privatnu veleprodaju lekova i bila stručni saradnik u velikim multinacionalnim kompanijama.
Kao “prosečni Amerikanac” menjala sam karijeru na 10 godina i mnogo i uvek učila.
Svaki od ovih poslova tražio je nova znanja i veštine. U svaki posao sam ulazila sa mnogo entuzijazma i radila ga najbolje što mogu. Kažu da sam imala rezultate, ali za mene su najveća vrednost znanje i ljudi koje sam stekla nepovratno. Radila sam, a i danas radim sa mladim, obrazovanim i talentovanim kolegama koji me svojom energijom vode u nove izazove.
Teško se mirim da nešto ne mogu i ne znam, ali se i danas trudim da pratim sve tehnološke novotarije.
Šta biste poručili mladim kolegama na početku karijere?
Mladim kolegama na početku karijere bih poručila da su izabrali dobar put. Farmaceuti su jako precizni, vredni, fokusirani i istrajni. Dobili su dobro obrazovanje i samo ga moraju nadograđivati uvek i stalno, jer to je uslov opstanka danas. Imaju mnogo mogućnosti za posao: apoteka, biohemijska, toksikološka, prehrambeno-tehnološka laboratorija, veleprodaje lekova, kompanije za klinička istraživanja, farmaceutske kompanije, instituti lekovitog bilja i biljne apoteke, nutritivna savetovališta itd. Magistri farmacije su potrebni i drugim zdravstvenim radnicima, a pre svega pacijentima i građanima ove zemlje i ove planete. Mnogo više znaju o lekovima, samo je potrebno da svoje znanje promovišu, dokažu u praksi i dalje ga nadograđuju.
Da sa sadašnjim iskustvom treba da započnete karijeru danas, šta biste promenili?
Kada bih sada počinjala karijeru, najpre bih završila specijalizaciju na Farmaceutskom fakultetu u Beogradu, onda bih se bavila istraživanjem naše uloge u zdravstvenom sistemu i državi. Mislim da smo brzo odustajale kad naiđemo na problem, da smo se povlačile smo zato što smo bile “žene”, a da smo imale argumente u rukama koje nismo hrabro iznosile – od terapije pacijenata do uloge u organima upravljanja. Nismo bili većina u bolnicama, a u državnim apotekama smo bile pasivne jer smo bile većina. Znanje o lekovima je na našoj strani i ishod farmakoterapije zavisi od nas.
Da li imate neke skrivene talente i hobije u kojima uživate u slobodno vreme?
Nemam skrivene talente, nisam talentovana za umetnost, jezike, sport, ja samo volim ljude, a najviše svoje kolege. I uprkos svojoj nesavršenosti osećam se uspešno i svrsishodno u farmaciji.
