Kako ste odlučili i uspeli da se zaposlite u inostranstvu?
Radeći u direkciji jednog od većih domaćih lanaca apoteka u to vreme, morao sam da se nosim sa tektonskim promenama koje su drmale farmaceutsko tržište. U kratkom periodu RFZO je prepolovio cene lekova, Hemofarm je otpustio veliki broj saradnika, broj farmaceutskih fakulteta u zemlji je naglo rastao, a na tržište rada stizalo je sve više kolega. Pored toga, u Srbiju su počeli da ulaze veliki strani lanci apoteka i krenula je konsolidacija tržišta kakva do tada nije postojala.
U takvoj situaciji, a i sa već postojećom željom da probam nešto internacionalno, uz veliku podršku porodice, moja tadašnja devojka (danas supruga) i ja odlučili smo da pokušamo dalji profesionalni razvoj u Beču. Iako je to bilo pre 10 godina, danas mi deluje da se sve odvijalo spontano i prirodno.
Detaljno sam istražio proces nostrifikacije diplome. Iako je bio prilično jasno objašnjen, problem je bio što su tražili vizu dužu od 6 meseci, što je značilo da moraš ili već da živiš ili da studiraš u zemlji. Osim te nelogičnosti, ceo proces je bio dobro organizovan. Uz neka kreativna rešenja krajem 2015. uspeo sam da uđem u proces, i u februaru 2016. preselio sam se u Beč.
Prvih nekoliko meseci radio sam intenzivne kurseve nemačkog i spremao jedan jedini ispit razlike – Farmaceutski zakon – što zapravo govori da je program našeg fakulteta gotovo potpuno usklađen sa austrijskim. U junu 2016. položio sam ispit i krenuo da tražim staž u apoteci. Sa iskustvom iz Srbije mislio sam da će to ići lagano, ali usledila je realnost – proveo sam mesece obilazeći apoteke po gradu, od vrata do vrata, tražeći ko prima stažere. U Austriji je pozicija stažera gotovo kao prava farmaceutska pozicija i ne nudi je svaka apoteka, tako da je taj poduhvat postao neočekivano težak.
Paralelno sam aplicirao i za pozicije u farmaceutskoj industriji, ali sam nailazio na dve prepreke – nedovoljno znanje nemačkog i nedostatak radne dozvole. Ulazne pozicije u industriji uglavnom nisu bile namenjene visokoobrazovanim farmaceutima, pa se često dešavalo da ili imam premalo ili previše iskustva.
Jedan jedini oglas na engleskom, koji nije bio strog po pitanju vize, pokazao se kao presudan. Bio je septembar, otišao sam na razgovor pomalo nelagodno, jer je u pitanju bila mala veleprodaja laboratorijske opreme, smeštena u suterenu porodične kuće. Ispostavilo se da je firma upravo dobila dozvolu za rad sa lekovima i da im je bio potreban farmaceut koji bi to pokrenuo od nule. Ukratko – dobio sam posao, problem vize je bio rešen i otvorilo se jedno novo životno poglavlje koje traje i danas.
Kako je tekla Vaša karijera pre i posle odlaska u inostranstvo?
Nakon završenog fakulteta odlučio sam da staž radim volonterski na VMA. Tamo sam prošao kroz više odeljenja – kontrola kvaliteta, bolnička apoteka, magistralna izrada, proizvodnja infuzionih rastvora i kapi za oči, javna apoteka. Često sam se pitao da li je to vredelo, jer mi se činilo da mi ta iskustva nikada neće trebati. Ispostavilo se da sam grešio – svako iskustvo mi je pre ili kasnije značilo.
Karijeru sam nastavio u lancu apoteka Farmanea – prvo u apoteci Trg u centru, a zatim u Direkciji, gde sam radio na poslovima upravljanja kvalitetom, unapređenju prodaje, planiranju i analizi. Imao sam priliku da radim direktno sa vlasnicima, jednim od najiskusnijih ljudi u našoj farmaceutskoj industriji, što je bilo izuzetno vredno iskustvo. Uz sjajnu ekipu kolega dobio sam veliku slobodu, ali i odgovornost – možda i prerano, gledano iz današnje perspektive.
U Beču sam se zaposlio u firmi AMEX Healthcare, gde sam bio prvi farmaceut u timu. Tada je firma imala oko 20 ljudi i radila promet od 20 miliona USD. Sa kancelarijama bukvalno u podrumu, uz pravi startap duh, bili smo specijalizovani za snabdevanje UN organizacija i NGO-ova laboratorijskom opremom i medicinskim materijalom.
Danas, devet godina kasnije, AMEX je najveća zdravstvena veleprodaja za UN i jedan od najvećih dobavljača UN-a uopšte. Imamo oko 100 ljudi iz 42 zemlje sveta, promet od 100 miliona USD, kao i kancelarije i skladišta na 4 kontinenta.
Na početku sam radio na tenderima (prodaja), zatim kao menadžer kvaliteta, a danas vodim Pharma Business Unit – tim od 20-ak ljudi odgovoran za sve projekte koji se bave lekovima. Ponosan sam što snabdevamo UNICEF, WHO (Svetska zdravstvena organizacija), ICRC (Crveni krst), MSF (Doktori bez granica), UNRWA i mnoge druge velike i male organizacije, koje imaju fantastične misije. Sve što čitate i slušate u vestima – Gaza, Jemen, Sudan, Avganistan, Haiti – mi smo tu.
Farmaceutski sektor u AMEX-u danas čini skoro trećinu prometa firme i ima veliki potencijal za dalji rast. Deo sam i Leadership tima, gde aktivno učestvujem u strateškom upravljanju, brojnim projektima i daljem razvoju kulture firme.
Najveći uspeh nam je što smo zadržali sjajnu kulturu i startap duh, iako smo postali globalna firma. Hijerarhija je skoro ravna, rad je haotičan, dinamičan i decentralizovan – ima mane, ali i ogromne prednosti. Rad sa mladim, ambicioznim ljudima iz celog sveta, koji veruju u moto Business as a force for good, stalno inspiriše.
Kada je u pitanju nabavka i dostava lekova za humanitarne i krizne situacije, u pitanju je jedan izuzetno izazovan lanac snabdevanja. Počevši od rizika koji dolaze sa kvalifikacijom proizvođača, inspekcijama proizvodnih mesta, in-house kvalifikacijom dosijea proizvoda (skoro na nivou nacionalnih agencija za lekove), preko osiguravanja GDP usklađenih transportnih ruta i kvaliteta na svakom delu putovanja, zatim kompleksne cross-country regulative, do specijalnih procedura uvoza lekova u ratne zone ili druge izazovne destinacije. A gde su proizvodi sa hladnim lancem, narkotici i obavezne lokalne registracije, sa kojima često imamo posla. Zato mi svaku porudžbinu, svaki slučaj zovemo projektom, jer svaki je poseban (čitaj izazovan) na svoj način. Farmaceutska globalna industrija nije strukturirana da podržava takav način funkcionisanja, tako da su izazovi ogromni, često stvari ne idu kako bi trebalo i svaki dan imamo osećaj da igramo 10 partija šaha simultano.
Od obezbeđivanja bebi hrane u roku od 24 sata u Kijevu, preko slanja 600 paleta lekova za 2 miliona ljudi u Gazi u roku od tri meseca, do ubeđivanja Pfizer-a (i sličnih giganata) da registruju lekove u Turkmenistanu koristeći jednu od najkreativnijih regulatornih procedura na svetu – mislim da odnosimo pobedu kada su u pitanju poduhvati koje često niko drugi na svetu neće ili ne može da izvede.
Nažalost, trenutna geopolitička situacija u svetu znači da je potreba sve veća, a resursa sve manje. Dajemo sve od sebe da u tim okolnostima budemo uzor i pokažemo put drugima. Naša ambicija nikada nije bila da budemo najveći i najvidljiviji, već najbolji u onome što radimo.
Koje ste sve prednosti i prilike prepoznali u Vašem radu u inostranstvu?
Rad sa ljudima iz svih krajeva sveta je neprocenjivo iskustvo. Ništa ne širi vidike brže nego kada si okružen ljudima koji imaju drugačiji način razmišljanja, druge vrednosti i kulture. Toliko razlika, a opet toliko zajedničkih stvari – to je fascinantno.
Kroz rad u AMEX-u upoznao sam ceo globalni lanac snabdevanja, sve igrače u farmaceutskoj industriji, svet QA/QC-a, globalne i lokalne regulative, međunarodne logistike itd.
Najvrednije što sam naučio je da se sve može naučiti. Velika praktična prednost rada u Austriji je i sigurnost sistema – zaštita prava radnika, 14 plata godišnje, redovne isplate i potpuna transparentnost plata i poreza. Sve to se oseća i u svakodnevnom životu.
Koji su izazovi koje ste morali da savladavate na svom profesionalnom razvojnom putu?
Farmaceutska industrija nije strukturirana da se kreće brzo – sve se planira unapred, regulativa je stroga, rizici su veliki. Humanitarni projekti zahtevaju suprotno – brze reakcije, fleksibilnost i ogromnu prilagodljivost. To je bila velika škola i izazov.
Saradnja sa stotinak dobavljača i proizvođača zahtevala je vreme da se izgrade veze poverenja i uzajamnog razumevanja. Danas radimo oko 30 miliona USD nabavke lekova godišnje gde pritom u samo 10% slučajeva imamo formalne distributivne ugovore. Sve se zasniva na poverenju i dobroj proceni rizika.
Od ličnih izazova imao sam dve velike tranzicije. Prva, gde sam uspeo da od ogromne potrebe za sigurnošću i strukturom, dođem do stanja potpune fluidnosti i fleksibilnosti, bez osećaja gubljenja kontrole i iznenađenja. Druga je tranzicija od pojedinačnog doprinosa kao člana tima, do nekog ko vodi ljude i pomaže im da otključaju svoj puni potencijal. Generalno sam morao da naučim mnogo više da slušam i razumem druge.
Koliko je trajalo i kako je izgledalo Vaše prilagođavanje novim uslovima života i rada?
To je sve išlo dosta brzo – kultura firme je bila (i ostala) startap, rad je na engleskom, pa je sve teklo prirodno. Naravno, bilo je povremenih izazova sa dokumentacijom i vizom.
Život u Beču nije bio neki skok u hladnu vodu, ima puno naših ljudi, grad je metropola, blizu je Srbije u svakom smislu. Sve zavisi od osobe – ovde možeš i ceo život da se ne integrišeš (što svakako ne preporučujem!) – sve zavisi koliko želiš da se uključiš u sistem, razumeš institucije, koliko želiš da učiš i koristiš jezik, kako živiš itd.
Na šta ste posebno ponosni u Vašem radu?
Kroz projekte stalno vidim koliko pozitivno utičemo na zdravlje ljudi u teškim okolnostima i kako našim radom direktno spasavamo živote i smanjujemo globalne razlike u zdravstvu.
Takođe sam ponosan na ceo svoj tim, jer smo uspeli da zaokružimo jedan sistem koji daje konzistentne i odlične rezultate, a koji više ne zavisi od pojedinca.
Kakvi su Vam planovi za dalje?
Kao deo top menadžmenta trenutno radim na viziji 2030. Želimo da iskoristimo turbulentno vreme i ogromne promene na tržištu da još više povećamo svoj uticaj, doprinesemo globalnom zdravlju i pokažemo da se može biti istovremeno i poslovno uspešan i imati pravu misiju, bez obzira na okolnosti.
Dalje razvijanje preduzetničkog duha, kao i želja da radim sa pametnim ljudima koji te teraju da svaki dan budeš bolja verzija sebe, su nešto sto me stalno motiviše.
Kakvi su Vaši utisci o kulturi življenja i specifičnostima života u inostranstvu, izvan profesije?
Beč je fizički i vezama uvek bio blizu Srbije. Ovde živi puno naših ljudi i skoro pola stanovnika su „stranci“. Grad je veliki, pa se stiče utisak da nema jedne „fiksne“ kulture – sve zavisi gde se krećeš i sa kim se družiš.
Beč je godinama proglašavan za najbolji grad za život, i taj osećaj stvarno postoji. Gradski prevoz je sjajno organizovan, kola koristimo samo za duže relacije, a bicikl je čest izbor kad vreme dozvoli. Grad nudi ogroman sadržaj – parkove, muzeje, pozorišta, operu, koncerte, festivale, restorane, sportove – sve što možeš da zamisliš. Ono što Beč čini posebnim jeste trud da sav taj sadržaj učini dostupnim svima, bez obzira na platežne mogućnosti ili poreklo.
Austrijanci mnogo ulažu u svoje zdravlje i bave se aktivno sportom od malih nogu do duboke starosti. Da li na nekom od obližnjih skijališta ili na Bečkom maratonu – zagarantovano je da će vas neki osamdesetogodišnjaci ostaviti u senci svojim sposobnostima.
Mnogo vremena provode u prirodi i aktivno je čuvaju – nema masovne gradnje na planinama, rekama i jezerima.
Velika prednost je i odsustvo brige o politici i bezbednosti – smenjivost vlasti funkcioniše, a javne službe su podređene ljudima i njihovim potrebama. S druge strane, vidi se određena ušuškanost društva i manjak ambicije mlađih generacija – ljudi se dosta oslanjaju na sistem, dok mi „sa strane“ često donosimo svežu energiju. Kao Nišlija, nikada se neću navići na neprijatan vetar i slab kvalitet usluge u restoranima.
Kako ispunjavate slobodno vreme, da li imate prilike da razvijate neki svoj talenat ili hobi?
Supruga i ja trenutno balansiramo posao i dvoje male dece, pa slobodnog vremena nema mnogo. Najviše volimo prirodu, muzeje i aktivnosti prilagođene deci. Volimo da putujemo i imamo aktivne odmore. Trudim se da u toku nedelje uvek nađem vreme za sport, a ponekad igram i šah onlajn.
Sa iskustvima koje imate šta biste preporučili kolegama koji planiraju da nastave svoju karijeru u inostranstvu?
Bitno je da čovek zna šta želi i šta mu je potrebno u određenom periodu života, i da u skladu s tim kreira svoj put. Sve ima neke svoje prednosti i mane. Važno je ići bez idealističnih očekivanja, sa stavom da čak i ako ne uspe – uvek možeš da se vratiš ili promeniš okolnosti. Najbitnije je biti uporan – uvek postoji način i rešenje, iako u početku izgleda teško. Ukoliko nekog zanima nešto vise o životu i radu u Beču, tu sam za dalje informacije i podršku.
