Kako ste se odlučili da studirate farmaciju?
Uvek je postojala želja da se bavim nečim smislenim, a pošto nisam sebe videla kao hirurga, niti veterinara (da ne pominjem stomatologa) farmacija je zvučala dovoljno elegantno, obrazovano, a humano i etično. Niko u odeljenju nije pominjao u tom momentu farmaciju, te je još zvučalo i egzotično. Roditelji odmah odobrili, i šta tu mnogo misliti dalje, ide dugo leto.
Kako je tekla Vaša karijera?
Iskreno, mislim da je karijera ili osećaj u kom smeru želim da idem, počeo od učlanjivanja u Studentsku organizaciju farmaceuta. Tada se zvala YuPSA (Yugoslavian Pharmaceutical Students’ Association) danas NAPSer. Udruživanje, rukovođenje projektom, otkrivanje slabe tačke u projektu, povezivanje ljudi, pravljenje strategije… Stavili smo organizaciju na noge, dok aktivizam nije baš bio na glasu kao danas (bili smo oni koji rade sve samo ne uče). Učlanili smo NAPSer u sve međunarodne organizacije, doveli projekte kod nas, i napravili ugled jednoj maloj organizaciji studenata sa Balkana.
Postali smo prepoznati i cenjeni. Povezali smo se sa ostalim studentima sa drugih fakulteta. I to sve dok smo i „samo“ išli na vežbe, davali ispite, stalno slušali kako su to sve ćorava posla. A onda je naš trud urodio plodom i prevazišao nas kao pojedince. Neprevaziđen osecaj jedinstva, postignuća, a da ne pominjem broj kvalitetnih prijatelja iz celog sveta i Srbije za ceo život. I da, našao se i suprug među tim kolegama.
Bavljenje razmenom studenata bila je idealna pozicija za mene, gde sam kroz par godina uspela da budem i prva osoba iz Srbije koja je bila u vrhovnom upravnom odboru IPSF (International Pharmaceutical Students Federation). Velika je to bila čast. Osećala sam se kao Artur koj je izvadio mač iz kamena. Izlaganje na engleskom, radom sa strancima, stranim kulturama, rad na računarima u to doba, ali i rad sa svim našim relevantnim institucijama kako bi ta razmena uspela (razni mediji, Agencija za lekove, Ministarstvo zdravlja, fakulteti, veledrogerije, različiti zavodi, apoteke, Farmaceutska komora i udruženje itd.), zasigurno su me oblikovali.
Nakon studija, 2006. počinjem da volontiram za Roche Srbija u okviru projekata podizanja svesti gojaznih pacijenata kao i pacijenata sa osteoporozom. Opet komunikacija, i opet rukovođenje projektom, sagledanje šire slike. Vodio me je taj osećaj da nisam neko „piskaralo“ od 9 do 5.
Godinu dana sam provela i kao saradnik pripravnik na matičnom fakultetu u Beogradu, na katedri za Bromatologiju. Rad sa studentima me je osvestio koliko je izazovno i ne baš bogom danom biti dobar predavač i da mir u amfiteatru i laboratoriji mora da se ozbiljno zasluži. Poprilično dugo sam osmišljavala kako da budem autentična i privučem studentima želju za naukom.
U svetlu tadašnjeg vremena, htela sam se što više udaljiti od poslova marketinga i prodaje, koji je bio najdostupniji, pored apoteke, ali i posao koji je polako gubio svoj šarm. Iz rada sa studentima iz inostratranstva ostala mi je neostvarena želja da se bavim kliničkom farmacijom u pravom smislu te reči. Ta opcija, nažalost, nije bila ni u ponudi u Srbiji u to doba, niti sam je znala gde tražiti, tako da me je put naveo na klinička ispitivanja u koje ulazim 2008. godine.
Kao nepotisnutu želju završila sam akademsku specijalizaciju iz Farmaceutske zdravstvene zaštite u Beogradu i kasnije upisala doktorske studije u Kragujevcu.
Počinjem da radim u malom CRO (Contract Research Organization) gde kao i svi kad promene branšu osećaju se kao pali sa Marsa. Sve je na engleskom, previše procedura, nepoznat vokabular, mnogo pravila, svi podaci poverljivi, rokovi prekratki. Radila sam prvo kao pomagač, a onda i kao nezavisni monitor na kliničkim ispitivanjima. Jako uzbudljiv posao, koji vas približava medicini taman koliko bi farmaceut želeo. Boravite u bolnici, ali ne da biste nešto prodali, nego na proveri kompletne studijske dokumentacije, koja uključuje i između ostalog medicinske istorije pacijenata. Gvirnete u budućnost dovoljno da znate šta će biti na kraju serije, a sami se osećate kao glavni junak akcionog filma. Retko koji dan može da prođe, a da liči na drugi, da se ništa posebno nije desilo, i da ama baš ništa niste naučili. I opet komunikacija i razumevanje šire slike dolazi u krupni plan.
Prethodno iskustvo omogućilo mi je da napredujem u poslu, i počnem da radim globalne projekte na globalnoj poziciji, i da zapravo nemam vezu više sa Srbijom… osim što naravno živim i radim u Srbiji. Prvo kao osoba nadređena za sve monitore na projektu (Lead Clinical Research Associate), da bih se kasnije isprobala i na poziciji Project Manager-a od 2020. godine.
Osetila sam rad i u mailim, i srednjim i velikima firmama što doprinosi „rezilijentnosti“, reči koju sve češće čujemo.
Inspirišuća stvar u ovom poslu je da zaista stalno možete da napredujete, a da time nikog ne ugrožavate, niti da čekate da neko ode u penziju ili promeni firmu kako bi vam se ukazala šansa. 0d 2022. sam na poziciji projektnog direktora, i mogu reći samo – ima još mnogo da se uči i komunicira.
Uska specijalnost mog posla su CNS studije, a ponajviše iz domena psihijatrije. Najviše studija sam radila iz šizofrenije, depresije, bipolarnih poremećaja, epilepsije, psihoza ali i neuroloških bolesti kao što su Alchajmer, Parkinson, pa sve do dečijeg autizma i drugih retkih bolesti (ALS).
Kliničke studije koje sad vodim su inspiracija jer su u pitanju inovativni lekovi koji su usmereni na neke nove receptore, koji će nadamo se imati manje neželjenih efekata i omogućavati bolji kvalitet života pacijentima i njihovim negovateljima. Regulativa je sve oštrija, protokoli i dizajni studija se menjaju. To su velike studije u domenu CNS koji se odigravaju na skoro svim kontinentima, čije rezultate posle čitamo u najprestižnijim naučnim časopisima, slušamo na međunarodnim kongresima.
Na šta ste posebno ponosni u Vašem radu?
Ponosim se pozicijom rukovodioca na projektu (Global Project Lead) jer ako se tim dobro oseća i radi usaglašeno, mogu da kažem da radim dobro. Čini mi se da za to imam “žicu” što bi rekli, i definitvno sam ponosna na to.
Po cenu da zvučim otrcano, ponosna sam što na ovako visoku poziciju dolazi neko iz male zemlje, za koju ili nisu čuli, ili imaju negativni utisak iz medija.
Na čemu ste posebno zahvalni?
Zahvalna sam svim ljudima koji su mi pružili šansu, pogotovu kad sam grešila i videli potencijal – od kompanije Roche, do koleginice Aleksandre Pešić i Nataše Đurice koje su me nesebično uvele u svet kliničkih studija. Uvek zahvalna porodici koja podržava sve moje hirove i promene kretanja vetra.
Šta biste poručili mladim kolegama na početku karijere?
Samo nastavite da tražite svoju plavu zvezdu kako kaže Mika Antić. Jer, ako nije sasvim plava, sasvim prava, mora dalje da se luta – 300 puta, 500 puta.
Da sa sadašnjim iskustvom treba da započnete karijeru danas, šta biste promenili?
Baš ništa. Možda bih još više menjala poslove, kako bih sebe i svoje potencijale još bolje upoznala.
Da li imate neke skrivene talente i hobije u kojima uživate u slobodno vreme?
Sumnjam da imam posebne talente. Skijanje, plivanje i biciklizam su hobiji izbora, a od onih hedonističkih – sve u skladu sa godinama, dobra knjiga, baštovanstvo, pokušaj kulinarstva (barem dok ne napravim taj savršeni hleb). Dvoje dece, zec Duško i suprug sasvim dovoljno okupiraju moje slobodno vreme.
