Kako ste uspeli da odete u inostranstvo?
Moj “američki san“ počinje još 2016, kada sam pozvan da učestvujem u prestižnom, ali vremenski ograničenom, programu Stejt Departmenta po imenu IVLP – International Visitors Leadrship Program – koji je najmlađi deo porodice čuvenih Fulbrajt stipendija SAD. Tom prilikom sam za manje od mesec dana obišao Vašington, De Moin, Sijetl, Filadelfiju i Njujork, i imao sastanke na kojima sam se upoznao sa svim nivoima upravljanja u Americi u pogledu farmacije i javnog zdravlja od najvišeg federalnog (sve sa sastankom u Beloj kući!), preko nivoa država, okruga do gradova, kao i NVO sektora i akademske zajednice. Oduševljen iskustvom, odmah po povratku sam pitao predstavnike Ambasade SAD u Beogradu – imate li još ovakvih programa? Preporučili su mi Hjubert Hamfi stipendiju, nazvanu po čuvenom državniku, senatoru i potpredsedniku SAD aktivnom od 1940-ih do 70-ih, velikom legislatoru, borcu za građanska i ljudska prava… i farmaceutu! Iako sam bio visoko pozicioniran na ovom izuzetno kompetitivnom konkursu, te godine nažalost nisam otišao u SAD, ali se sve poklopilo prošle, 2021. godine, i to usred pandemije sa kojom sam se svim snagama borio, uz brojne sjajne kolege, kao jedan od glavnih komunikatora u medijima, sa više od 2500 objava na tu temu za dve godine. U celom tom haosu, dobijam novu priliku i bivam izabran da predstavljam Srbiju na jednom od najboljih univerziteta u SAD i svetu – Emoriju. Delegiran od Ministarstva zdravlja i Agencije za lekove i medcinska sredstva Srbije sa ciljem da naučim najbolje prakse ali i teoriju kako okončati ovu i prevenirati buduće pandemije, od avgusta 2021. sam na vrlo intenzivnim studijama podcrtanim praktičnim radom u okviru Rolinsovog fakulteta javnog zdravlja ali i Centra za kontrolu bolesti – CDC, Karter centra i mnogih drugih.
Kako je tekao proces regrutacije?
Hamfri stipendija podrazumeva da se kandidati pozivaju na razgovore u Ambasadi SAD, ali i rigorozno kontrolišu u procesu kojim upravlja Stejt Department u Vašingtonu. Od preko 4500 vrhunskih svetskih stručnjaka, profesionalaca u srednjim fazama njihove karijere i budućim liderima, samo oko 150 iz oko 100 zemalja će biti konačno pozvano u program. To su uglavnom ljudi iz državnih institucija, posebno u oblasti javnog zdravlja, ali mimo Emorija, na 11 drugih univerziteta u SAD postoje grupe koje čine novinari, predstavnici NVO sektora, akademske zajednice i drugi istaknuti pojedinci iz različitih oblasti koje program pokriva.
Koliko je trajala i kako je izgledala obuka?
Posle inicijalnih mesec dana vrlo zahtevnog “seminara orijentacije” sa brojnim profesorima, ali i rvanja sa kompleksnom univerzitetskom, finansijskom i državnom birokratijom u SAD (naročito ističem komplikacije oko primljenih vakcina), a sve to usred pandemijskih ograničenja, počeo je glavni deo programa koji se ticao odabira predmeta na fakultetu i praktičnog rada na projektima po našem izboru. Danas, kada se bližim kraju drugog semestra na Emoriju, mogu da budem prezadovoljan iskustvom i prilikom da se “vratim u školsku klupu” i doživim jedan sasvim drugačiji fakultetski i akademski program od onog koji sam imao prilike da vidim na Beogradskom Univerzitetu ili Diplomatskoj akademiji Ministarstva spoljnih poslova Srbije. Pored komunikacija, naročito kriznih komunikacija koje su bile i ostale moj fokus, proširio sam područje borbe za znanje, i na pitanja uticaja životne sredine a posebno klimatskih promena i sveopšteg zagađenja na zdravlje, na teme upravljanje katastrofama ali i recimo očuvanje mentalnog zdravlja kroz meditaciju. Takođe, uz redovne predmete, Emori nudi beskrajne mogućnosti za dodatnu edukaciju kroz razne kraće seminare i predavanja, ali i interakciju sa studentima iz najrazličitijih kultura. Bukvalno se ovde trči sa jednog na drugi događaj svakodnevno, i upijam što više toga jer verujem da je ovo mesto na kojem se definiše budućnost zdravstvene struke – naročito kada se imaju u vidu 4 milijarde dolara koje trenutno dobija Emori kako bi postao Univerzitet broj 1 na svetu u oblasti zdravlja. Imajući u vidu da je zahvaljujući CDC-ju ali i Emoriju Atlanta prozvana “svetskom prestonicom javnog zdravlja”, nema sumnje da sam upravo tamo gde treba da budem kako bih naučio što više ali i stekao kontakte i ostvario uslove da Srbija napreduje u ovom pogledu što više i što dalje. Svakako da sada znam i umem i lično da pravim strategije, definišem politike i kreiram kampanje na mnogo većem nivou nego pre, i to će se tek isplatiti.
Koje ste sve prednosti prepoznali u Vašem radu u inostranstvu?
Amerika svakako ume da oseti i prizna znanje, iskusto a pre svega vredan rad, i zato i uspeva već preko dva veka da privuče najbolje iz celog sveta koji svi dolaze ovde u potrazi za ostvarenjem kroz adekvatno plaćen profesionalni angažman, ali i mogućnosti za napredovanje i preduzetništvo. Mene su pomalo i iznenađivale sve pohvale i lepe reči koje sam primao kada neko pročita moj CV ili posluša neko od brojnih predavanja koje sam imao čast da držim ovde, a naročito je praktično sve kontakte fascinirao moj jedinstveni spoj farmacije odnosno javnog zdravlja sa jedne, i umetničke karijere u svetovima književnosti, filma i stripa sa druge strane. Nekad je potrebno izmaći se iz sredine u kojoj provodite većinu vremena da biste shvatili svoj pravi kvalitet i vrednost, ali i da biste bili izazvani da se unapredite u svakom smislu. Moj razvoj u SAD mi je omogućio da se izdignem nivo više u liderstvu, ali i da otvorim, pa čak i izmislim sasvim nove teme na kojima ću graditi moju budućnost. Upravo me je jedna od tih tema – moj originalni koncept analize i primene moći priča i pripovedanja u javnom zdravlju kroz istoriju doveo do posla u Task Force for Global Health. U pitanju je jedna od najuticajnijih nevladinih organizacija globalno, koja deluje u 154 zemlje sveta i zaslužna je za bukvalno milijarde dolara u donacijama lekova i opreme. Rukovodostvo ove organizacije je slušalo moje predavanje na pomenutu temu i angažovali su me praktično sutradan. A obećavajući razgovori koje sam do sada imao sa visokim funkcionerima CDC koji bi da iskoriste moj neortodoksni pristup komunikacijama me uveravaju da me uskoro čeka novi angažman, u ovoj najčuvenijoj i najmoćnijoj nacionalnoj zdravstvenoj instituciji na planeti.
Koji su izazovi koje ste morali da savladavate na razvojnom putu?
Naći se na pravom mestu u pravo vreme jeste preduslov ali nikako nije dovoljno da bi se uspelo. Morate imati i prave ljude sa kojima ćete ostvariti nešto izuzetno, i vi sami morate biti na odgovarajućem stupnju vašeg razvojnog puta takođe. Nebrojene su situacije kada samo jedan od tih faktora nije bio odgovarajući da bi se neka prilika propustila – ili nisu bili prave okolnosti… ili nisam bio pravi ja, makar ne tada. Ipak, nemam mnogo toga za čime bih žalio, nalazim se na pragu velikog koraka, verovatno najvažnijeg u životu, i ako kolena malo klecaju, ne sumnjam da ću stupiti dalje odlučno, pravih leđa i visoko uzdignute glave. Kao na slici koju prilažem, biram da uz osmeh i u velikom stilu odbacim okove traumatične prošlosti i ograničenost sredine i stremim ka svemu modernom, uzvišenom i lepom.
Gde sebe vidite za 5-10 godina?
To su svakako prelomne godine za mene na profesionalnom ali i životnom planu uopšte, kada smatram da ću ostvariti svoj pun potencijal, i nešto na šta ću biti ponosan u ostatku mojih dana na ovoj ravni postojanja. Moje nasleđe, počev od porodice koju upravo stvaram, pozicija koje ću zauzimati, knjiga i drugih umetničkih formi – onih najboljih koje ću tek napisati, statusa u društvu i uticaja koji ću imati – sve to su stvari kojima se iskreno radujem. Svakako da je svet mogućnosti otvoren za mene više nego ikada, i iako živimo u doba brojnih nesigurnosti, pandemija, ratova, klimatskih promena, svakakvih katastrofa koje nam prete, ljudi koji umeju da se nose sa time, a posebno oni koji znaju kako da iskomuniciraju takve pretnje i upravljaju njima rečima i umom su najpotrebniji sada i u budućnosti. Ja sam jedan od takvih i svo svoje umeće i znanje stavljam u službu čovečanstva na nivoima koje tek sada naslućujem koliki zaista mogu biti. Želim da podučavam, da budem darežljiv i galantan sa svojim sposobnostima, jer nam svima treba da budemo jasniji, složniji i pre svega bolji ljudi, prema drugima, a pre svega prema sebi samima.
Kakvi su Vaši utisci o kulturi življenja i specifičnostima života u inostranstvu izvan profesije?
Mnoga od predubeđenja koja sam imao o Americi, iako ovde dolazim već decenijama su bila izazvana ovako dugim periodom boravka. Takođe, nebrojena profesionalna i privatna putovanja širom Evrope, ali i Afrike, Južne Amerike i Azije su me uverila da su ljudi suštinski svuda isti, i da je nezahvalno pa ponekad i neprimereno smatrati neke zemlje i narode ovakvim ili onakvim. Svako na svetu ima svoju, jedinstvenu životnu priču, i svako je gospodar te iste sudbine. Ako nije, onda igra sporednu ulogu u sopstvenom biografskom filmu a to nije dobro. Izvan toga, Amerika koju ja sada poznajem jeste svet ljubaznih, vazda zainteresovanih, mada neretko i poslom preopterećenih ljudi, svet automobila i distanci, ali i mesto koje se veoma intenzivno transformiše, na način koji je težak ali jedini ispravan put kako bi se prevazišle duboke podele koje i dalje cepaju tu veliku naciju na bar dve ako ne i više ogorčeno suprostavljenih ideologija.
Kako ispunjavate slobodno vreme?
Trudim se da ispunim svaki dragoceni minut, a Emori i Atlanta su mesta na kojima to možete da učinite na bezbroj načina. Ovo nije bez razloga univerzitet broj jedan po kvalitetu življenja u SAD, i uprava pruža svakodnevne besplatne sadržaje, od koncerata klasične muzike, preko sportskih dešavanja, interaktivnih radionica i proslava praznika svih mogućih nacija. Atlanta je takođe bila otkrovenje, sa živom kulturnom scenom a posebno sportom (ove sezone su šampioni i u bejzbolu i koledž američkom fudbalu) i mnogim atraktivnim lokacijama za planinarenje i šetnje prirodom u okolini. Konačno, mesto na kojem živim, Vila Internacional je dodatno izvor mnogih lepih iskustava, jer u ovoj jedinstvenoj zajednici skoro 40 zdravstvenih stručnjaka i doktoranata iz skoro isto toliko nacija, svaki dan je oplemenjen produhovljenim razgovorima, zajedničkim kuvanjem, muzikom i grupnim zabavnim aktivnostima – od slikanja i joge, do uzgajanja bonsaija i društvenih igara. Većinu ovih doživljaja delim sa drugim Hamfri stipendistima nas ukupno 13 iz 12 zemalja i 4 kontinenta, ali mojojm porodicom domaćina – divnim parom Kristin i Ernestom sa kojima idem kako na sportske parade ali i balete.
Sa iskustvima koje imate šta biste preporučili kolegama koji planiraju da nastave svoju karijeru u inostranstvu?
Iako mislim da i u Srbiji danas postoje značajne mogućnosti lepog rada i razvoja u farmaceutskoj struci, ne ograničavam nikoga ni u čemu i podržaću svačiju želju za ličnim ostvaranjem i van granica naše zemlje. U tom smislu, a imajući pre svega moje iskustvo na umu, posavetovao bi ih da potraže najpre opcije za dodatnu edukaciju, jer su brojne, neretko vrlo izdašne stipendije koje se nude odlična odskočna daska za dalje poslovne angažmane, a pružaju i mogućnost da se tranzicija ka punom radnom vremenu, a pre svega mogući kulturni šokovi prevaziđu na elegantan i psihološki ublažen način.
Žao mi je što nisam imao ovakvo iskustvo ranije u karijeri, ali sam takođe srećan i zahvalan Ambasadi SAD što nudi takve programe i nama kojima je fakultet bio davno sećanje. Motivisan sam da nastavim sopstveno obrazovanje i u pravcu doktorata, ali i drugih načina usavršavanja pa i tema, kao i da stvaram svoje programe i projekte. Mnogo od toga navedenog potiče upravo iz Hamfri stipendije odnosno Fulbrajt programa, pa smatram je to jedna od najboljih prvih stanica ka inostranstvu, ali ponavljam, u svetu mogućnosti koji nam se danas nudi tek jedna od mnogih. Treba samo zakoračiti, odvažno i bez oklevanja, i kliknuti na taj link koji ste odavno odlagali nesigurni u sebe i svoje mogućnosti. Verujte mi, iznenadićete se pozitivno onim što sledi. Znam da ja jesam.
