Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin

Predstavljamo: Doc. dr Slobodan Gigov

Kako sam se odlučio da upišem studije farmacije?

Kao dete farmaceuta, reklo bi se da je prirodno da razmišljate o studiranju farmacije. Sa druge strane, želeo sam da pronađem svoj put, iako bi on verovatno bio manje utaban.

Prirodno-matematička gimnazija daje veliku širinu pri izboru fakulteta, ali bih rekao da je profesorica hemije u gimnaziji, Mirjana Rašković, presudno uticala da prvo razumem, a onda i zavolim hemiju. Time sam bio korak bliže farmaciji. Drugi, ma koliko banalan razlog, bio je prilično značajan u konačnoj odluci. Medicinski fakultet u Novom Sadu, gde sam upisao studije farmacije 2002. godine, bio je bukvalno sedam minuta hoda od kuće. Što je značilo da bi studiranje farmacije bilo neuporedivo jednostavnije i komfornije nego ići za Beograd na studije molekularne biologije.

I naravno, nisam se pokajao. Farmacija danas nudi toliko mogućnosti i širinu, povezana je i isprepletana sa drugim naukama, među kojima je i molekularna biologija. Što se i pokazalo na mom putu, kada sam 2009. godine upisao doktorske studije Molekulske medicine, takođe na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu.

Kako sam se opredelio za nauku i doktorske studije?

Tokom studija, većina mojih kolega je verovala da će kasnije raditi u apoteci ili na fakultetu. Iako mi je majka u tom trenutku vodila privatnu apoteku preko 10 godina, savetovala me je da je možda bolje da pokušam nešto drugo. Nauka me nije previše privlačila u tom trenutku, jer verovatno nisam ni znao šta to sve tačno podrazumeva, ili još nisam bio u kontaktu sa ljudima koji bi mi na pravi način predstavili nauku.

Pri kraju studija, opet sam nekako imao potrebu da izaberem nekonvencionalan put u tom trenutku. Većina kolega je želela samo da što pre završi studiranje i počne da radi u struci, a meni je taj kraj studija bio posebno drag, zbog svega onoga što smo radili kroz studentske organizacije i Studentski parlament. Tako da sam predlog prof. Ljiljane Suvajdžić da radim diplomski u okviru šireg projekta i istraživanja, koje bi moglo dugo da traje, video kao sjajan izazov. To je podrazumevalo 9 meseci istraživanja i pisanja diplomskog rada, pa i produženje studiranja. Dok sam radio na diplomskom, imao sam jedan razgovor za posao u renomiranoj farmaceutskoj kući, gde mi je rečeno samo da sam mesec dana bliže diplomskom, da bi me odmah primili u stalni radni odnos. Ali ni na taj razgovor ne bih otišao da nije bilo prof. Svetlane Goločorbin-Kon, koju sam upoznao radeći na diplomskom i tom širem istraživanju.

Tokom tih 9 meseci eksperimenata, čitanja radova i kasnije pisanja diplomskog, prof. Suvajdžić mi je predložila da posle diplomiranja upišem doktorske studije. Prihvatio sam predlog i krenuo na put koji nisam znao gde će me odvesti.

Eksperimentalni rad i pisanje doktorske disertacije su bili pravi maraton. Sa druge strane zaista je bila privilegija raditi istraživanje u okviru projekata prof. Momira Mikova i prof.Aleksandra Raškovića, koji mi je i bio mentor na doktoratu.

Studentske organizacije

Najlepši deo studiranja za mene je sigurno period nakon što sam postao deo PSANSa, a posle i NAPSera. Kreativnost, požrtvovanost, volonterski duh, humanost, drugarstvo i još mnogo toga se sakupilo u ovim organizacijama studenata farmacije. Ja sam u njima video priliku da, kroz volonterski rad i studentsko organizovanje, pokažemo kako bismo se organizovali kasnije kao diplomirani farmaceuti.

Balkanski kongres studenata farmacije 2006. godine u Novom Sadu je za mene bio otkrovenje, pokazatelj da ni od čega možete napraviti nešto veliko, i to samo uz entuzijazam nekoliko ljudi koji imaju viziju i energiju. Tada sam samo kao učesnik uvideo kako takav jedan događaj i saradnja sa uspešnim kolegama iz drugih zemalja može da promeni pogled na farmaciju i mogućnosti koje ona nudi. Zatim smo organizovali najveći evropski EPSA godišnji kongres u Novom Sadu 2008. godine, nakon čega su se nizali NAPser kongresi i drugi manji edukativni događaji.

Praktično sam postao neka vrsta zavisnika od organizacije događaja, jer je energija koja se može osetiti na velikim skupovima, u zemlji ili inostranstvu, uvek pokretač nekih novih ideja i saradnji. U aktuelnoj situaciji sa pandemijom COVID-19 smo osetili koliko nam okupljanja farmaceuta i drugih zdravstvenih radnika nedostaju, ne toliko zbog samih predavanja, koliko zbog razmene ideja i ostvarivanja novih kontakata i saradnji.

Formiranje NAPSera u periodu od 2006. do 2008. godine i organizacija prvog NAPSer kongresa je nešto u čemu sam aktivno učestvovao i na šta ću zauvek biti ponosan. Okupljanje svih studenata farmacije u Srbiji u jednu organizaciju ne bi bilo moguće bez Marka Niketića, Jelene Marušić Lazić, Danice Filipović, Slaviše Stojkovića, Nataše Nikolić, Bojana Davinića, Jovana Stojičića, Jovane Stojičić i mnogih drugih. Činjenica da su svi ovi ljudi danas izuzetno uspešni i na visokim pozicijama u svojim kompanijama govori i o samom NAPSeru. Danas je to moćna organizacija koja postoji već 13 godina i raste i napreduje iz godine u godinu.

Prvi posao

Upravo zahvaljujući širokom krugu poznanika u NAPSeru, od kojih su mnogi postali bliski saradnici, pa i prijatelji, dobio sam priliku da se već kao apsolvent 2008. godine zaposlim u jednoj stranoj farmaceutskoj kući. U to vreme je nekako važilo da je posao stručnog saradnika u farmaceutskoj kući idealan za muškarce u farmaciji. Posle devet meseci sam osetio da ta vrsta posla nije nešto što mene ispunjava, iako je možda nudila dobru perspektivu što se tiče karijere. Ovo iskustvo mi je kasnije olakšalo da suzim opcije za posao, jer teško je biti uspešan u poslu koji suštinski ne volite i u njemu ne uživate u potpunosti.

Rad u apoteci

Formalno, nikada nisam imao pravo zaposlenje u apoteci. Od uvođenja fiskalnih kasa i prvog punjenja kase svim artiklima u apoteci, počeo sam s vremena na vreme da dolazim u apoteku i pomažem majci u svim poslovima u kojima je jedan student farmacije mogao da pomogne. Pripravnički staž sam takođe radio u porodičnoj apoteci. Možda je činjenica da me posao u apoteci uvek čeka na neki način uticala da ipak pokušam da se ostvarim u nekoj drugoj oblasti farmacije.

Udruženje farmaceuta Vojvodine

Nakon nekoliko godina volontiranja u studentskim organizacijama, brojnih projekata, kongresa, razmena, akcija, stečenih prijateljstava, osećao sam da je to nešto što me možda najviše ispunjavalo tokom studiranja. Pitao sam se da li je moguće time se baviti u životu i od toga živeti. Nekako sam sam iskreirao takav posao, tačnije bio sam prvi sekretar Udruženja farmaceuta Vojvodine (UFV). Tadašnji predsednik UFV Srđan Malešev mi je omogućio da se zaposlim preko programa „Prva šansa“ i dobijem posao koji sam želeo. U isto vreme sam dobio priliku da krenem da radim kao stručni saradnik u farmaceutskoj kući za mnogo veću platu. Nisam želeo da odustanem od Udruženja, želeo sam da uradimo nešto više sa strukom. Bio sam sekretar Udruženja 3 godine,  a zatim od 2015-2020. godine sam ponovo bio angažovan, ovog puta u vidu dopunskog posla.

U martu 2020. godine sam izabran za predsednika Udruženja farmaceuta Vojvodine. Novi tim Udruženja, pun entuzijazma, se već u početku svog mandata susreo sa velikim izazovom, pandemijom COVID-19. Trudimo se da i u najtežim trenucima budemo prisutni u stručnoj i opštoj javnosti i uvek ističemo značaj koji farmaceuti mogu i moraju da imaju u zdravstvenom sistemu, u kriznim, ali i u redovnim okolnostima.

Posao na fakultetu

Par puta u životu sam dobio podršku i priliku od ljudi koje nisam čak ni poznavao dobro, u trenucima koji su bili teški, pa čak i prelomni u karijeri. Često i studentima pokušavam da sugerišem da uvek daju sve od sebe u poslu i životu generalno, i da će neko to prepoznati pre ili kasnije, možda kada se najmanje nadaju.

Uz određene preporuke, za koje nisam ni znao, krajem 2011. godine „pravo niotkuda“ mi je stigao poziv od prof. Srđana Stojanovića da se zaposlim na Farmaceutskom fakultetu, Novi Sad, koji je tek trebao da se akredituje. To je praktično značilo da ću učestvovati u pokretanju nečeg novog, što mi je bio poseban izazov i ponovo sam bio na novom početku.

Rastući zajedno sa Fakultetom, nakon doktoriranja i sticanja zvanja docenta, pripala mi je čast da budem izabran za prodekana za nastavu, u timu koji od 2017. godine do danas sjajno predvodi dekan Fakulteta, prof. Nataša Jovanović Lješković.

Talenti

U našoj kulturi mislim da se skromnost još uvek smatra vrlinom. U tom smislu, ne bi bilo primereno da čovek sam govori o svojim kvalitetima, već bi o tome trebali da govore drugi ljudi, ili još bolje, sama dela koja ostavljamo iza sebe.

Ako bih morao da istaknem nešto što bi se moglo nazvati talentom, opet bih se pozvao na ocene drugih. Jedan sastav koji sam pisao na kraju osnovne škole je bio prilično zapažen iz ugla nastavnika škole. U tom tekstu sam pisao upravo o tome kako veliki ljudi ne kriju svoje mane, a ističu vrline drugih ljudi.

Neki bi rekli i da mi leže sportovi sa loptom.

Obožavam da igram šah. Lopta i šah za mene imaju magijsku moć.

Ali ako bismo se zadržali samo na farmaciji i onim čime sam se bavio tokom karijere, istakao bih svoju sposobnost da prepoznam talenat kod drugih ljudi, odnosno osećam posebno zadovoljstvo i ispunjenost ako pomognem drugima da ostvare svoje snove, pronalaženjem talenata koji su skriveni u njima.

Uz neophodne veštine prenošenja znanja i iskustava studentima farmacije, rad na fakultetu mi je dao i tu priliku da studentima stalno pomažem savetima kako da pronađu sebe i posao u kom će uživati. Ili bar da prepoznaju kada neki posao nije za njih ili kada poslodavcu mora da se kaže NE. I to je nekada dovoljno za početak.

Slagalica

Posle 25 godina praćenja kviza Slagalica, momenat kada sam sa suprugom i decom počeo ponovo svakodnevno da gledam taj kviz, podstakao me je da se prijavim za „Slagalicu“. U isto vreme smo radili i na pokretanju „Inicijative za farmaciju“, te je to bio dodatni motiv da pomognem farmaciji da postane vidljivija u javnosti. Tako da sam se konačno oprobao u omiljenom kvizu, ponosan što sam za početak prevazišao onaj, verovatno prirodni, strah od javnog nastupa. Verujem da ću se sada lakše prijaviti po drugi put.

Inicijativa za farmaciju

Čak i da je farmaceutski sektor potpuno uređen, smatram da je potrebno da se farmaceuti okupljajuu regionalna i nacionalna udruženja, da se međusobno uvažavaju i podržavaju, a da se struka stalno unapređuje. Pandemija COVID-19 je možda samo izbacila na površinu brojne probleme i izazove sa kojima se susreću farmaceuti, pre svega oni koji rade u apotekama.

Stoga smo pokrenuli Inicijativu za farmaciju, koja nije još jedno u nizu udruženja, već samo pokušaj da se upravo postojeća udruženja i pojedinci čvrsto povežu, jasno definišu ciljeve i strategiju i zatim zajednički rade na ostvarivanju tih ciljeva. Nova energija koja se oseti u udruženjima farmaceuta pokazuje da smo na dobrom putu, ali i da je mnogo posla pred nama.

Vamtam
Vamtam

Lorem ipsum dolor sit amet consectetur adipiscing elit dolor