Kako ste odlučili i uspeli da se zaposlite u inostranstvu?
Već tokom studija na Farmaceutskom fakultetu u Beogradu izuzetno sam se zainteresovao za istraživanje mozga i kognitivnih procesa. Nakon završenog doktorata iz neurofarmakologije na mom matičnom fakultetu, poželeo sam da nastavim usavršavanje u polju neuronauka i novih sofisticiranih tehnika koje nam omogućavaju da detaljno proučavamo kako neuroni ostvaruju svoje funkcije i međusobno komuniciraju. Nažalost, u tom trenutku nije bilo adekvatnih opcija u Srbiji, a moje aplikacije u nekoliko evropskih laboratorija bile su odbijene zbog nedostatka iskustva. Preko određenih ličnih kontakata, saznao sam da jedan od naših istraživača u SAD-u, prof. dr Slobodan Todorović, aktivno traži postdoktoralnog istraživača spremnog da nauči različite elektrofiziološke tehnike, tako da je to bila idealna prilika da nastavim svoju edukaciju.
Kako je tekla Vaša karijera pre i posle odlaska u inostranstvo?
Tok moje karijere svakako nije išao u jednom, jasnom i logičnom smeru. Štaviše, prostim pogledom na moju biografiju, neko bi pomislio da u pitanju nije ista osoba. Naime, još dok sam bio apsolvent, počeo sam sa volontiranjem u jednoj od laboratorija Agencije za lekove (ALIMS). Vizija i dinamika posla u tadašnjoj Agenciji učinila mi se nesvakidašnjom i veoma izazovnom, tako da sam odlučio da ostanem u Srbiji, iako sam već tada smatrao da bi za moju karijeru bilo bolje da odem u inostranstvo. U Agenciji sam radio oko pet godina, ali ni jednog trenutka nisam želeo da se odreknem naučnog istraživanja jer sam duboko osećao da tu pripadam. Kada sam napustio Agenciju, pridružio sam se laboratoriji prof. dr Miroslava Savića na Farmaceutskom fakultetu, gde sam priveo kraju doktorsku tezu pod njegovim mentorstvom. Želim da istaknem da je taj period karijere koji sam proveo na fakultetu značajno uticao na moj dalji akademski i naučni razvoj, kao i formiranje određenih ideja na kojima i danas radim.
Nakon dve godine postdoktoralnog istraživanja u laboratoriji prof. Todorovića na Univerzitetu Virdžinija, gde sam aktivno sarađivao i sa mojom suprugom Sonjom, zajedno smo se preselili na Univerzitet Kolorado, gde ostajem još 5 godina u istoj laboratoriji. Pre dve godine, NIH (National Institutes of Health) mi je dodelio nagradu namenjenu za razvoj mladih naučnika, koju sam uspešno preneo na prestižni Univerzitet Pensilvanija na kojem ću uskoro biti promovisan u zvanje docenta i nadam se nastaviti svoj put ka potpuno nezavisnom istraživaču.
Koje ste sve prednosti i prilike prepoznali u Vašem radu u inostranstvu?
Navešću samo neke od najvažnijih: organizacija naučnog rada u akademskim ustanovama je na visokom nivou, finansiranje biomedicinskih istraživanja je jedan od državnih prioriteta, na raspolaganju su vam skoro bezgranični resursi, ali iznad svega istakao bih rad sa talentovanim mladim ljudima iz čitavog sveta. Multikulturalnost i privlačenje izuzetno talentovanih ljudi kojima je omogućeno da ostvare svoje profesionalne potencijale možda je i najveća komparativna prednost SAD-a.
Koji su izazovi koje ste morali da savladavate na svom razvojnom putu?
Jedan od najvećih izazova mi je bilo prilagođavanje na visok nivo naučno-istraživačkog rada koji je postavljen u SAD-u, uključujući i ispitivanja na laboratorijskim životinjama. Takođe, najveći broj doktoranata sa univerziteta u SAD-u ima priliku da se tokom svojih studija ne samo upozna već i savlada najmodernije tehnike i metode ispitivanja u biomedicini. Potpuno je jasno da takvi resursi nisu bili lako dostupni u Srbiji, tako da sam u rekordnom roku morao da unapredim svoje veštine i kompetencije kako bih savladao ove izazove i prepreke i na taj način bio u prilici da razvijem sopstveni istraživački projekat i osiguram njegovo finansiranje.
Koliko je trajalo i kako je izgledalo Vaše prilagođavanje novim uslovima života i rada?
Inicijalno prilagođavanje je trajalo relativno kratko jer je atmosfera u laboratoriji bila prijateljska i imao sam svesrdnu pomoć naših ljudi i kolega, a prisustvo moje supruge umanjilo je nostalgiju koju sam povremeno osećao. Radna etika koju sam oduvek posedovao pomogla mi je da se bez većih problema uklopim u svakodnevni laboratorijski rad. Međutim, razvoj uspešne karijere u SAD-u često donosi preseljenje u druge gradove ili države, pa sam tako do sada radio na univerzitetima u tri različite države. Svaka od ovih država sa svojim osobenostima donosi i različite uslove života (urbana/ruralna sredina, obrazovni sistem, nivo kriminala itd.), što je svaki put iziskivalo prilagođavanje na nove izazove, kako profesionalne tako i lične.
Kakvi su Vaši utisci o kulturi življenja i specifičnostima života u inostranstvu, izvan profesije?
Iako se kultura življenja u SAD-u značajno razlikuje od one u Srbiji, gde sam proveo 33 godine svog života, bilo mi je relativno lako uklopiti se, čak i izvan profesionalnog okruženja. Osećaj da ste stranac brzo vas napušta i s pravom ovu zemlju nazivaju melting pot-om.
Ipak, život u SAD-u ima mnogo svojih specifičnosti i velikih izazova i nije jednostavno dostići visok kvalitet života, pa mnogi doživljavaju razočaranja i prolaze kroz teške trenutke. Na vama je da odaberete kakav život želite da gradite i pronađete pravi način na koji možete doći do njega. Sve je otežano usled ogromnih distanci koje prelazite praktično svakog dana, skoncentrisanosti na profesionalni uspeh, užurbanosti i relativne površnosti u međusobnim odnosima, a najčešće su i najbliža familija i najbolji prijatelji ‘preko okeana’. Ukupno uzevši, potrebno je mnogo energije, promišljanja i odricanja kako bi se ostvario kvalitetan i smislen život u SAD-u, makar po mojim kriterijumima.
Kakvi su Vam planovi za dalje?
Trenutni planovi su mi vezani za Pensilvaniju i ostanak na istoimenom univerzitetu kao istraživač sa nezavisnim finansiranjem i sopstvenom laboratorijom. Iako se ovakva karijera sve manje preporučuje mladim istraživačima zbog izuzetne kompeticije i neizvesnosti, nadam se da ću uspeti u svojoj želji. Rad u akademskim ustanovama mi je oduvek prijao jer pored uloge naučnika imate priliku da se ostvarite i kao pedagog, i na taj način značajno utičete na razvoj novih generacija.
Kako ispunjavate slobodno vreme, da li imate prilike da razvijate neki svoj talenat ili hobi?
Najveći deo slobodnog vremena provodim sa suprugom i ćerkicom, jer ne želim da propustim niti delić njenog odrastanja. Srećom, posao na univerzitetu daje veliki stepen fleksibilnosti u radu. Kao bivši sportista često jedan deo dana posvetim i fizičkim aktivnostima, a pasionirano pratim i naše reprezentativne selekcije. Takođe, tokom vožnje do posla redovno slušam audio knjige, kao i različite obrazovne i političke emisije.
Sa iskustvima koje imate šta biste preporučili kolegama koji planiraju da nastave svoju karijeru u inostranstvu?
Svakom kolegi koji se odluči da nastavi svoju karijeru u inostranstvu preporučio bih da provede određeno vreme na usavršavanju, a da zatim, u zavisnosti od svojih afiniteta i aspiracija, donese trajnije odluke. Život u inostranstvu, pogotovo ovako daleko od kuće, donosi ogromna odricanja na ličnom planu i mnoge izazove koje nije lako prebroditi bez pomoći bliskih prijatelja. Za kraj, našim mladim naučnicima koji su odlučili da ostanu u zemlji svakako bih preporučio odlazak na kratkotrajni studijski boravak na neki od inostranih univerziteta, jer će tako steći dragocena iskustva i poznanstva koja će im pomoći u razvijanju konkurentnog i inovativnog istraživačkog programa.
