Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin

Predstavljamo: Miloš Nikolin – farmaceut u svetu književnosti

FARMACIJA  I KNJIŽEVNOST – AMALGAM JEDNOG ŽIVOTA

 

Opišite Vaše iskustvo studiranja farmacije

Za fakultet se opredeljujemo u mladim godinama, kad još nismo potpuno zreli i kad nismo dovoljno jasno sagledali sopstvene potencijale,  životnu perspektivu. Već od studentskih dana ja sam nastojao da pečat sopstvene ličnosti i opredeljenja ugradim u ono što radim. Studirajući farmaciju, paralelno sam išao na kurs novinarstva, pisao za časopise, bavio se pozorišnom kritikom. Već sa dvadesetak godina radio sam intervjue sa velikanima naše teatarske scene – Mikijem Manojlovićem, Jovanom Ćirilovim, Petrom Kraljem i drugima. Tokom studentskih dana napisao sam i objavio svoj prvi roman. Recenzent mi je bio naš savremerni klasik, književnik David Albahari, a nekolicina profesora sa Farmaceutskog fakulteta prisustvovala je promociji. Najzad, veliki izazov za mene bio je i diplomski rad sa i dan-danas aktuelnom temom “Etika i komercijalizacija u farmaciji”. Profesor Dragan Stupar mi je ponudio mogućnost angažovanja na fakultetu, međutim otišao sam drugim putem. Ponekad mi je sve to izgledalo nespojivo sa  često suvoparnim kontekstom određenih predmeta. Ali, gledano sa današnjeg aspekta, bilo je to nezaboravno i sadržajno iskustvo mladosti.

 

Kako  biste Vi  uporedili odnos profesije i hobija?

U svom osnovnom značenju naizgled lako raspoznajemo očiglednu različitost  između profesije koju smo izabrali kao svoj životni poziv i hobija, koji ne mora nužno biti nepromenljiva životna odrednica, već ukras naše svakodnevnice, jedna neobavezna kategorija bavljenja nečim iz razloga relaksacije, zabave ili drugih motiva.  Jasno je da je čoveku potrebno i jedno i drugo. Profesija je ono što je dominantno, što uključuje naša znanja, iskustvo, egzistencijlna rešenja. Hobi može biti neka vrsta imidža, prepoznatljivosti u trenucima slobodnog vremena,  kontekst socijalnog proširenja naše ličnosti. Da li ćete ići  na sportske mečeve, da li ćete slikati ulja na platnu, pevati u horu,  baviti se ronjenjem, kulinarstvom, biti pasioniran sakupljač nečega – izbor je sasvim nesputan. Međutim, izvesna pometnja u mislima  javlja se onda kada osetite da hobi  prerasta svoju osnovnu ulogu  i da  karte počinju da se mešaju.  U mom slučaju, ispostavilo se da mi je književnost najpre bila hobi a potom postala mnogo više.


Šta znači biti pisac, književnik u današnjem vremenu, ovde i sada?

To je veoma složeno pitanje i ja ću nastojati da pružim koncizan odgovor. Biti pisac u današnjem vremenu, ovde i sada, nije isto što i biti pisac u devetnaestom, u prvoj polovini ili na isteku dvadesetog veka. Promenile su se okolnosti u ponašanju, komunikaciji, načinu življenja, razmišljanja. Elektronska komunikacija putem društvenih mreža nužno vodi do fragmentarnosti, do površnosti. Umesto smislenih rečenica, utakmicu vode smajliji, neki novi simboli. U takvim relacijama ponovo dolazi do izražaja percepcija vizuelnog, taktilnog, bude se druga čula, dosetka i anegdota nadvladavaju duboko i sistematično razmišljanje. Emocije se iz sfere života izmeštaju u domen spektakla.  S druge strane, svet književnosti neminovno gubi na značaju. Opstaje samo kategorija bestselera. U tim marginalizovanim okolnostima, književnost i književnici prinuđeni su da  repoziciniraju svoje mesto u društvu,  u umetnosti,  u tumačenju sveta i njegovih pojavnosti,  u pružanju nasjrazličitijih odgovora.


Kakve izazove donosi svet literature?

Svet literature, a posebno svet integralnih književnih zahvata poput romana nose velike izazove. Ovi izazovi se odnose kako na tumačenje sveta i njegovih zavodljivih pojavnosti, tako i na izazove vezane za samu poetiku književnog dela, na izbor jezika, kontrukcije, forme… Jedno autentično prozno delo nosi autohtoni svet, pruža jednu celovitu sliku određenog fenomena, događaja ili epohe. Književno delo se od profanosti, od kritičkog suda i zaborava može odbraniti samo snagom imaginacije i energijom kojom je izneto na svetlost dana.  Najzad, kako Kiš navodi, pisac u odnosu na aktuelni trenutak može biti različito orjentisan; on može kaskati za damarima epohe, može tumačiti aktuelne pojave i zbivanja, odnosno biti  naš savremenik, i najzad, može anticipirati pojave i događaje koji će tek nastupiti u bližoj ili  daljoj budućnosti. Uzmimo  kao tipične primere Žil Verna, Orvela, Kafku…


U izdanju Prosvete 2001 godine ste publikovali knjigu “Balkanski karneval”. Šta je to balkanski karneval?

Balkanski karneval je bilo moje suočavanje sa našom agonijom devedesetih godina prošlog veka.  Prikaz urušavanja jedne zemlje, vladavine mutanata, ukrštanja interesa domaćih strvodera i svetskih moćnika. Milisav Savić, urednik, naveo je da je ovo bila prva knjiga koja je nakon Petog oktobra progovorila o stvarima koje su nas zadesile.  Kroz četiri kratka eseja  nastojao sam da prikažem anatomiju zla, ne imenujući nikoga eksplicitno. To je bilo neophodno da knjiga ne bi prešla u pamflet, u ispolitizovan vapaj, Na žalost, istorija se ponavlja u svojim najlošijim aspektima, ali ono što se nama dogodilo jeste spoj varvarstva i digitalnih tehnika uništavanja. Ipak, iskustvo dve decenije ovog veka  nije nam donelo željeni oporavak. Naprotiv, došlo je do produbljivanja krize u izvesnim domenima i taj fenomen je takođe potrebno sagledati. Dakle, ne same protagoniste i pojedinačne epizode, već one vektore sila koji kroje našu sudbinu.


Pre objavljivanja romana ”Legenda o Pablu” (2018) objavili ste  knjige. ”Frizer”, ”Praški begunac”. Kojim temama se bavi Vaš dosadašnji književni opus?

Moj književni opus u dosadašnjem toku je obuhvatao niz savremenih tema, koje su podjednako zanimljive čitaocu na bilo kojoj tački globusa, zato što su nam problemi u najvećoj meri zajednički, a to je posmatranje civilizacije spektakla i katastrofe, uticaj virtuelnog, medija i društvenih mreža na pojedinca, duševno i fizičko apatridstvo odnosno bezdomnost stanovnika planete, logika korporativnog kapitala koji sve melje, emotivno falsifikovanje i nove komunikativne paradigme međuljudskih odnosa.

Tako u romanu “Frizer” pišem o autističnom junaku, frizeru Mozeru koji ne govori i pravi frizure mušterijama; sve su one usamljene i  u monološkoj formi mu iznose svoje opsesije i strahove. U “Praškom beguncu” u fokusu je opsesivna ljubavna potraga glavnog junaka za ženom svog života, da bismo na samom kraju doznali da je izabranica njegovog srca homoseksulanog opredeljenja. To je hladan tuš za čitaoca!  S druge strane, u  “Legendi o Pablu” imamo junaka koji živi u izolaciji, gleda porno klipove i zaljubljuje se u starlete.

Ta pandemija samoće u svetu, možda je upravo to zajednički imenitelj svim mojim knjigama. Postali smo planeta staraca, usamljenika, Mnogi sociološki uzroci su do toga doveli – potrošačko društvo, kapitalizam koji rastura brak i porodicu, seksualne slobode i devijacije, masmediji, internet, konformizam pojedinca. Ili što bi Zigmunt Bauman rekao, živimo u fluidnom modernom svetu  gde se pravila igre menjaju brže nego što smo mi u stanju  to da pratimo. Zato smo neprekidno zbunjeni i zatečeni. Pozicija umetnika jeste da opisuje dramu života i da u dalekoj perspektivi sve  to nadraste. Ne znam da li su ranija doba poznavala tako radikalnu otuđenost, ali danas je ona nešto što nas razara. Mi nismo samo civilizacija otpada, veštačke inteligenacije i nukelarnog oružja, već i civilizacija usamljenika. Ukupna situacija sa kovidom to stanje dodatno produbljuje.

Danas je istinski dodir gotov nedostupan. Možete bez većeg problema doći do komercijalne ljubavi, flertovanja ali do pravog dodira i zagrljaja sve teže. Umesto toga, imamo surogate. Pornografija kao surogat seksa ili kućni ljubimci kao surogat partnerstva. Opsesija kućnim ljubimcima zapravo je samo još jedan u nizu surogata za urušene međuljudske odnose, o čemu sam  prethodno pisao u romanu “Frizer”.


U svom najnovijem romanu “Pet godišnjih doba marvenog doktora” pravite tematski iskorak. Bavite se biografijom oca čiji život se gasi skupa sa jednom zemljom

Da, bio je to interesantan literarni recept inspirisan čuvenim Markesovim romanom “Patrijarhova jesen”. S druge strane, život mog oca bio je zbilja zanimljiv i pitoreskan, što se dobrim delom prelilo i na stranice rukopisa. Ujedno u ovoj obimom nevelikoj knjizi opisani su sremački običaji, život sela i ambijent negdašnje zemlje koja se postepeno urušava.  Već i sama činjenica da je moj otac naprasno preminuo tokom NATO bombardovanja, u vreme pravoslavnog Uskrsa, bio je dovoljan povod da tačno dvadeset godina kasnije načinim omaž njegovom životu. 


Da li je kreativnost univerzalno primenjiva?

Kreativnost je podjednako akt slobode i lepote . Dakle ona nas u krajnjoj liniji oplemenjuje, menja vizuru kojom sagledavamo stvari. Kreativnost je zapravo neoveštala optika pristupanja stvarima. Može se ogledati  u svemu onome što činimo ili promišljamo na privatnom i poslovnom planu. Isto tako moramo prihvatiti  da nismo svi mi podjednako kreativni.  Kreaitvnost je delom utkana u našu prirodu, delom predstavlja naše nastojanje da ovaj život i svet učinimo bogatijim, da dosegnemo izvrsnost u delanju. A što je najvažnije, ona može biti zajednički imentielj najrazličtijim stvarima.


Kakvo je Vaše profesionalno iskustvo farmaceuta?

Kao i u svemu što radim, nastojao sam da tokom dosadašnje profesionalne karijere istražujem nove mogućnosti i granice našeg poziva. Na različite načine. Prošao sam kroz ciklus onoga što obično zovemo lancem medicinskog snabdevanja – od proizvođača lekova, preko veledrogerija do apoteke. Takođe, bio sam angažovan u predstavništvu stranih farmaceutskih kuća. Počev od 2005.te osnovao sam sopstvenu agenciju “Placebo” kroz koju sam nastojao da razvijem neke inovativne projekte.  Najpre sam uz podršku tri koautora i brojnih institucija napisao i publikovao stručnu knjigu “Galerija farmaceutskih veština”. U toj  grafički izuzetno raskošno opremljenoj knjizi bili su prikazani najrazličitiji procesi u okviru farmacuetskog sektora – životni ciklus leka od ideje do metoda i načina njegove promocije, integracije i inovacije u farmaceutskoj industriji, farmakogenetika i farmakogenomika, marketinški integrisan farmaceutski sektor, načini promocije farmaceutskih proizvoda. Takođe, bili su obrađene oblasti poput komunikacije i etike u farmaciji.  U isto vreme, bavio sam sa konsultantskim aktivnostima i edukacijama.

Vezano za stručne publikacije, svojevremeno sam, uz angažovanje Apoteke Kruševac, zajedno sa profesorkom Dušankom Krajnović, napisao monografiju vezanu za jubilej apotekarstva Rasinskog okruga, a povodom jubileja 20 godina od osnivanja Farmaceutske komore Srbije bio sam urednik i jedan od koautora  monografije kojom je ovaj jubilej propraćen. Takođe sam pisao za stručna glasila  poput magazina “Briga o zdravlju”, “Melisa”, “Apotekarski glasnik”.


Zbog čega ste se opredelili da “Marketing u farmaciji” bude naziv konferencije koju radite već godinama?

Početkom 2008. godine pokrenuo sam konferenciju “Marketing u farmaciji”. U stručnom odboru bili su predstavnici Farmaceutske komore, Farmaceutskog fakulteta, Agencije za lekove i medicinska sredstva, Udruženja farmaceuta Srbije, Galenike, kao i tadašnjeg Velefarma koji je bio generalni pokrovitelj. Inače, ideja za ovu konferenciju proistekla je iz očigledne potrebe da istražujemo mogućnosti integracija i inovacija u farmacuetskom sektoru Srbije sa akcentom na apotekarski sektor, njegove limite i mogućnosti. Smatrao sam da je stručna javnost bila prezasićena farmakološkim temama i uskostručnim fokusom. Tokom prethodnih četrnaest godina na konferenciji su dominirale teme izoblasti farmaceutskog marketinga i menadžmenta, farmaceutske zdravstvene zaštite, komunikacije u farmaciji, primene informacionih tehnologija, potom teme iz oblasti ekonomije. Imali smo više od sto predavača iz zemlje i niz gostiju iz inostranstva. Brojni radovi ostali su zabeleženi u okviru zbornika radova, koji smo publikovali. Naravno, ona prva konferencija ostala mi je u najlepšem sećanju, između ostalog i zbog obilja kulturnih aplikacija – učešća hora Farmaceutskog fakulteta, čitanja odlomaka o starim apotekama od strane Petra Kralja, učešća gudačkog kvarteta Beogradske filharmonije. Najzad, tokom prethodnih pet godina, konferenciju uspešno realizujemo uz podršku Apotekarske ustanove “Melisa” iz Šapca, uz redovno učešće predstavnika Farmaceutske komore Srbije i profesora sa Farmaceutskog fakulteta u Beogradu, kao i drugih naučnih institucija.


Na koji način objedinjujete farmaceuta i umetnika u sebi? 

Verujem da sam prethodnim odgovorima pružio delimično odgovor i na ovo pitanje. Sa današnje tačke gledišta, posmatrano na osnovu pređenog puta, ispostavlja se da je to bio prirodan tok stvari. Svakako, neophodno je bilo pristupati projektima sa posvećenjem, nastojati pretvarati sopstvene snove u stvarnost. Izlišno je napominjati u kojoj meri takva putanja može biti neizvesna, Međutim,  ispostavilo se da zadovoljstvo krajnjeg dometa uvek prevazilazi  teškoće pojedinačnih epizoda. Najzad, dešava se da nešto trpi. Dok ste posvećeni pripremi konferencije, ne možete predano raditi na novom rukopisu, I obrnuto. Međutim, u habitusu vremena, u zbiru meseci i godina koji su nam dati  na raspolaganje, spojive su najrazličtije stvari. I to je zbilja utešno. Putanja  našeg života dobija smisao tek ako izbegavamo oveštalost i  ako  u obrisima onoga što je pred nama tražimo nadahnuće.


Da li je život na ovim prostorima sam po sebi umetnost?

Van svake je sumnje da je život na ovim prostorima jedna vrsta umetnosti. Najpre, umetnosti  elementarnog  preživljavanja, a potom umetnosti dostizanja dostojanstvenog  ambijenta  za život. U tom smislu možemo biti pesimisti. Uprkos snažnim tačkama vitaliteta, mi smo već zadugo, gotovo decenijama, geto usred Evrope. Najpre su nas ogradili bodljikavom žicom, a naknadno smo sami sebe dodatno getoizirali.

Na sreću, postoje u ovoj zemlji lepe stvari, poput kreativnosti mladih, tragova tradicije u autentičnosti jezika, običaja i  kulture, turbulencija gradova koji žive brojnim alternativnim scenama i urbanim zbivanjima. Naši istinski ambasadori u svetu su sportisti i naučnici i umetnici i oni nam daju nadu da nije sve propalo, da u nama još uvek ima plemenitosti i vrline. Konačno, generacije koje dolaze, ukoliko ne podlegnu kontaminaciji sveprisutnom prostotom i bahatošću, možda budu kadre da udahnu potpuno novu energiju i vrate smisao životu na ovim prostorima. 



Autor fotografije: Edvard Nalbantjan

 

 

Vamtam
Vamtam

Lorem ipsum dolor sit amet consectetur adipiscing elit dolor